Аква парк у Јагодини, једини такве врсте у Србији, налази се у најлепшем делу града у оквиру спортско туристичког комплекса. Садржи шест базена за спортске и рекреативне активности са воденим атракцијама за децу и системом тобогана укупне дужине око 400 метара. Олимпијски базен испуњава све услове за одржавање пливачких и ватерполо такмичења по прописима светске пливачке федерације. Цео аквапарк је осветљен рефлекторима што омогућава одржавање и ноћних спортских и културно-забавних манифестација. У саставу овог центра налази се и више ресторана за припрему брзе хране, као и за продају сладоледа, сокова и пива.

Аква парк заузима простор од 30.000 квадратних метара. Поред њега се налази паркиралиште за 1.000 аутомобила, комплекс тениских игралишта, игралишта за кошарку, рукомет, мали и велики фудбал, одбојку и одбојку на песку, картинг, као и ресторани, пицерије, посластичарнице. У непосредној близини су ЗОО врт "Тигар" и градско излетиште Поток са летњом позорницом, на којој се свако вече нешто догађа, а викендом, од петка до недеље увече, гостују најеминентнији уметници, глумци, опрески, забавни и народни певачи Србије. Аква парк је удаљен од центра града око 2 километра и до њега се може доћи и туристичким возићем.

Радно време Аква парка је 10-18 h.



Цена улазница за Аква парк која подразумева целодневно купање и коришћење свих водених реквизита, је 100 динара за децу до седам година и 200 динара за одрасле.

Отварањем јединог ЗОО врта јужно од Београда, Јагодина је свакако постала један од значајних туристичких центара у Србији.  У њему се налази преко 80 различитих атрактивних животиња: бенгалски тигрови, лавови, леопарди, пуме, медведи, лавови, зебре, камиле, кенгури и многе друге.

Амбијент ЗОО врта је прекрасно уређен и простире се на површини од око 2 ха. Уређен је по највишим светским стандардима са обученим водичима, пешачким стазама, клупама за одмор, цвећем, рестораном са  баштом, брзом храном, пићем и сладоледима.

ЗОО врт се налази у оквиру комплекса Градског парка Ђурђево брдо и до комплекса се може доћи туристичким возићем.

Градски парк Ђурђево брдо својим преуређивањем постао је најпосећеније излетиште у Јагодини и околини. То је својеврсна оаза зеленила и цвећа, предвиђен је за  опуштање, опремљен клупама за одмор, стазама за шетњу, дечијим забавним парком . Парк је у централном делу обогаћен прелепом летњом позорницом са амфитеатром за 1200 посетилаца.

Посебно место у културном миљеу Јагодине и списку објеката споменика културе заузима Музеј наиве .

Музеј наиве је постао носилац очувања и афирмације сликара наиваца, не само са овог подручја, већ и целе Југославије, а у скорије време и света. Стална поставка Музеја, многе монографије, каталози, велики број излозби у земљи и иностранству остаће трајна и вредна сведочанства о ликовном наслеђу нашег народа.
Од познатих имена у Музеју су излагали своје радове Јанко Брашић, родоначелник Опарићке сколе наиве, Јосип и Иван Генералић, Иван Рабузин, Јосип Лацковић, многи сликари Ковачићке школе наивне уметности и многи други.

Завичајни музеј је израстао у значајну културну институцију у граду и шире која прикупља на десетине хиљада вредних предмета природњачког, археолошког, историјског, етнолошког и уметничког карактера.

Трајно је решен и проблем смештаја Музеја у згради бившег Соколског дома која и сама представља музејску вредност. То је омогућило да се постави стална изложба експоната и сваком намернику се пружа јединствена прилика да на једном месту сазна о вековним токовима живота и рада на овим просторима.

Завичајни музеј организује и тематске изложбе, а самостално или у сарадњи са другим установама припрема и штампа вредне публикације.

Библиотека

Најстарија културна установа у граду је Народна библиотека "Радислав Никчевић" чији летопис досеже до читаонице основане у прошлом веку - 1869.године. У листу "Србија" 18. марта 1869. објављена је вест да је у Јагодини Омладинска дружина формирала читаоницу која је већ у првим данима постојања имала 80 читалаца. Читаоница је радила са прекидима до 1914. године. За време И светског рата књижни фонд је уништен. Обновљена је 1923. године под називом Народна читаоница и библиотека. 1941. Немци су обуставили рад библиотеке али после рата њена делатност се одмах наставља. Тада је имала 4.000 књига и једног књижничара. 1974. године има 45.000 књига 13 запослених 4.600 читалаца и сопствену зграду. Поред одељења за одрасле, децу и одељења научног фонда има своје огранке и у ФКС, Будућности и Ресави, такође и у 27 села општине.

После II светког рата библиотека и два мања биоскопа представљали су једини културни потенцијал града. Библиотека је данас развијена културна установа са бројним пунктовима по селима.

"СТАРА ЦРКВА"

Цркву је подигао кнез Милош Обреновић. Градња је почела 1818. год. на крају вароши да би била што даље од градске буке и очију Турака (Јагодина је тада била под Турском влашћу), или је можда кнез Милош хтео да покаже у ком правцу треба ширити и изграђивати Јагодину. У то време је кнез Милош водио преговоре о миру са Марашли Али Пашом у манастиру Јошаница. Долазећи у Јагодину видео је да у Јагодини постоји џамија, а не постоји црква. Можда га је та околност посебно побудила и утврдила у намери да подигне цркву у Јагодини.

Сама грађевина није могла бити завршена исте године иако је била веома скромних размера: 17,60 м дужине и 8,30 м ширине, због оскудице мајстора за унутрашње радове. Мада није била сва завршена она је већ служила јула 1819. год. Тада су при њој били ови свештеници: прота Милоје Вукашиновић и свештеници Нестор Поповић и Живко Поповић. У мају или јуну 1824. год. црква је завршена, мада ни тада нису били до краја готови радови око иконостаса. Стара црква јагодинска није никаква монументална грађевина; мала је и има облик крста, чији се попречни краци протежу у певничким апсидама. Висина јој је 10м и има троје врата, од којих су главна она на западу 2,70 са 1,80 метара са первазом - рогастовом од камена. Пред главним улазним вратима, налази се једна велика бела мермерна плоца са трима розетама у плитком рељефу, за коју се зна да је ту донета и постављена после рушења јагодинске џамије 1926. године.

На западној страни на зиду споља изнад улазних врата била је плоча од црвеног мермера на којој је стајао овај натпис:

.. СОЗИДАСЈА СИЈА СВЈАТА ЦЕРКОВ ХРАМ СВЈАТОГО АРХАНГЕЛА МИХАИЛА У ВАРОШИ ЈАГОДИНИ ТРУДОМ И ИЗДИВЕНИЈЕМ БОГОМ УМУДРЕНОГО ЗАШЧИТИТЕЉА И БРАНИТЕЉА ПРАВОСЛАВИЈА ВЕРИ ВЕРХОВНОГО СЕРБИЈЕ КЊАЗА ГОСПОДАРА МИЛОША ОБРЕНОВИЋА, ИЗ СЕЛА БРУСНИЦЕ РОДОМ У 35-ОЈ ЉЕТО ОД РОЖДЕСТВА БИ СЕРБИЈИ ВЛАДАЈЕЈУШЋУ МАХМЕДУ ТУРЕЦКОМУ СУЛТАНУ ЉЕТО ОД РОЖДЕСТВА ХРИСТОВА 1818, ГОД ..

Ова плоча је била узидана изнад самих улазних врата и бележи потребне податке о цркви и њеним градитељима. да не би била изложена невремену и пропадању, она је скинута и постављена на часној трпези где се и данас налази. Ова плоца је данас драгоцени историјски изворе јер нам даје тачну годину Милошевог рођења.

У почетку црква није имала звоник, јер употреба звона у црквама у то време није била дозвољена. После Хатишерифа од 1830. године и добијања слободе богослужења и грађења светих храмова, кнез Милош је подигао звоник. Према инвентару од 1909. године данашњи звоник подигнут је 1871. године.

"НОВА ЦРКВА"

Свети храм је започет 16. маја 1896. године када је Митрополит Србије Михаило освештао темеље нове црквене грађевине. Место на коме је започета градња било је ван града, јер се град углавном протезао око садашње главне улице (ул Кнегиње Милице) и улицом према Левчу (ул 7. Јула), тзв Левачком чаршијом. Тек када је железница прошла кроз Јагодину отпочео је да се насељава овај део града око данашње железничке станице.

Изградња храма трајала је три године; стајала је ондашњих 400.000 динара и освећена је на дан храмове славе на Свете Апостоле Петра и Павла, 29. јуна 1899. године.

Храм је сазидан у чисто српско византијском духу и стилу. У основи има уписан равнострани крст. Има централно велико кубе, које се преко пандантифа ослања на четри масивна стуба у самој цркви. На четри стране од крста има четри мала кубета. Олтарска апсида је врло простана и широка. Унутрашњост цркве је подељена од попречних бродова трансепта стубовима који над собом носе и држе галерије изнад северног и јужног трансепта; изнад западних улазних врата налази се галерија која је дуго времена служила као место одакле су хорови певали на богослужењима.

Спољашност цркве је, особито око улазних врата сва у каменој орнаментици. Изнад улазних врата је мали портик кога држе два елегантна и витка стуба са капителима на врху. Изнад вратних архиволти налазе се четвороделни велики прозори, који су издељени великим и витким колонелама од црвеног камена пешчара. Изнад прозора је у сегменту розета; и све делује ванредно складно и лепо. Читавом спољном дужином цркве протеже се канелура у плитком орнаменту од печене теракоте. Изнад малих прозора на певницама на олтарској ниси нема украса. Исте године је подигну и звоник и на њему намештен механизам за торањски сат.

План за цркву је радио Душан Живановић архитекта Министарства грађевина из Београда Мајстор предузимач је био Тодор Цолић из Крагујевца. Црквени благајници су били Петар Петковић, трговац из Јагодине и свештеник Петар Рашић.У цркви је израђен и диван иконостас у дуборезу од храстовог дрвета, дело београдског мајстора Милоша Влајковића. Иконе је уметнички израдио сликар Живко Југовић. Његов иконостас подсећа на барокно сликарство.

Црква је теско страдала у другом светском рату. Ослобађајући град војници Црвене армије су тешко оштетили централно кубе минама из својих топова, а сву јој фасаду пушчаном и митраљеском паљбом ољуштили. Првих дана после ослобођења успело се да се све привремено доведе у ред да би се у њој могло служити. Детаљна обнова и живописање и свестрано улепшавање доживела је ова светиња тек у наше дане.

храм Светог Великомученика Георгија

На Јагодинском гробљу налази се и трећа црква: храм Светог Великомученика Георгија. Ова црква је породична задужбина трговачке породице Васе Ракића, винарског трговца родом из Љубаве у Левчу. У почетку је то била само породицна гробница, а онда се дошло на идеју да се капела продужи ка западу, да јој се дозидају обе певничке апсиде и олтарски простор, да јој се постави свети престо и да се у њој може служити.

Освећена је на дан храмове славе 1891. године. Храм је веома скромних димензија и не представља никакву уметничку вредност. Без живописа је. За Јагодинце је био храм у кога су долазили када су посећивали гробље; у њему се служило само о храмовој слави. Васа Ракић је рођен 1831. године у селу Љубави, а умро је у Јагодини 1891. године. Ову цркву су криминалци запалили и изгорела је до темеља 14. новембра 1985. године. Свештенство јагодинско је уз обилату поомоћ верника очистило терен и на истом месту подигло нови свети храм знатно већи од изгорелог и од чвршћег материјала. Нова црква делује одиста импозантно и по спољасности и посебно по унутрашњости. Нови свети храм освештало је Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин др. Сава уз асистенцију новохиротонисаног епископа Америчког Господина Хризостома, септембра 1988. године уз присуство великог броја верника.

КУЛТУРНЕ МАНИФЕСТАЦИЈЕ

Дани комедије

Прворазредни културни догађај који се сваке године одржава у Јагодини представљају "Дани комедије". Од 20. до 27.марта сваке године у Јагодини се такмиче најбоље комедије у извођењу позоришта Србије. На завршној свечаности уручују се статуете "Јованча Мицић" за најсмешнију представу и "Ћуран" за најбоље улоге и решију. Фестивал је 1996. године прославио сребрни јубилеј-25 година постојања.

Први "Фестивал комедије" одржан је 1971. године и имао је равијални карактер. Већ следеце 1972., одржан је Фестивал са садашњим називом и карактером. Одржан је у времену од 20. марта до 12. априла због изненадног избијања епидемије великих богиња. Приказано је седам представа у конкуренцији и једна (Сарајево) ван конкуренције. Статуету "Јованча Мицић" као најсмешнија добила је представа "Буба у уху" коју је режирао Љубиша Ристић а жири је наградио Бранка Плешу за режију представе "Развојни пут Боре шнајдера". Глумачке награде добили су Никола Симић, Јелисавета Сабљић, Мира Бањаћ и Петар Радовановић.

Музичка јесен

"Музичка јесен" доноси у Јагодину звуке најквалитетније музике у интерпретацији познатих имена инструменталиста и солиста озбиљне музике.

Октобарски салон наиваца

Основан је 1970 приликом прославе 10 година рада Галерије која представља један од центара самоуке уметности Југославије.

Остале манифестације у Јагодини и околини

Културну панораму Јагодине чине и бројне такмичарске манифестације међу којима је најмасовнија "Сусрети села" која увек окупља велики број такмичара из сеоске средине. Ова културна манифестација подстиче сеоско становништво на свеукупну активност, од уређења животне средине до успелих уметничких остварења.

Чување културне баштине је у духу овог народа, житеља Јагодине и њених суседа. Тако поред наведених културних манифестација које се одрзавају у Јагодини, велики значај и шири карактер имају и манифестације које се одрзавају у другим срединама. То је " Фестивал позорисних праизведб и" у Параћину, " Продјох Левач, продјох Шумадију " у манастиру Каленић, " Дани српског културног преображења " у манастиру Манасија.

Јагодина, како се из изнетог може закључити, поседује повољне антропогене туристичке вредности. Посто су оне комплементарне са природним туристичким вредностима, намеце се закључак да представљају велики потенцијал у развоју туристицке понуде овог краја.

Позориште

Позоришни живот у Јагодини негован је још на почетку овог века. Одвијао се преко Културно уметницког друства "Абрашевић", затим у дружини "Коча" све до 1935. године када се оснива Певачко друство "Слога" са драмском секцијом.

После ослобођења, носилац уметничког живота било је КУД "Милан Мијалковић". 1945. године у Јагодини се обрела група, познатих уметничких имена и завесе малих кафанских позорница биле су поново подигнуте. Гледаоци су поздрављали Жарка Митровића, Блаженку Каталинић, Перу Матића, Перицу Словенског, Северина Бјелића, Николу Милића, Ташу Марића… Тада већ почиње позоришни аматеризам живи у омладинском и Инвалидском позоришту, од којих ће се касније оформити прво Градско аматерско позориште. Зачетници послератног сценског живота у Јагодини су Таша Марић, Јован Лазић "Тутурић", Милан Недељковић "Дрда", Милан Станојевић "Шпица", Душко Ристић, Радмила Тошић и др. 1948. године Јагодина добија професионално Народно позористе. Његов први управник био је Милан Јанковић, а затим Борис Ковач. Касније је ово позориште прераста у Градско академско позористе чији је оснивач и први управник био Миле Веселиновић.

Почетком септембра 1974. године основано је Аматерско позориште. Поред њега, афирмисало се својим радом и представама и дечје позориште "Станиславски", а све виднији културни печат културном животу даје и драмска секција Учитељског факултета.

Сликарство

У Јагодини, живео је и радио велики српски књижевник, песник и сликар, боем и бунтовник Ђура Јакшић. Он је тада предавао у јагодинској реалки цртање, али од његових дела из тог времена у граду није ништа сачувано. После боравка Ђуре Јакшића ликовни живот дуго не бележи неки значајнији успех.

Музичка култура

Богато музичко и народно стваралачтво овога краја одувек је привлачило композиторе и било изазов. Мокрањац је, на пример, познату песму "Маро Ресавкињо" без икаквих мелодијских измена унео у своју другу руковет. Из обиља музичког фолклора овога краја споменимо песму "Ој Мораво", која је створена у овом крају али је као бисер народног ствараластва постала својина свих наших народа, и коло "Моравац".

Познатији композитори и музички прегаоци који су радили у Јагодини:

- Владимир Ђордјевић професор музике у Учитељској школи с почетка овог века.

- Миленко Пауновић такође професор музике у Учитељској школи творац дела "Прва југословенска синмонија" које је први пут изведено у Љубљани 1924.

- Угљеша Смиљанић професор музике у Учитељској школи дошао је из Сарајева између два рата.

- Вељко Комарек који посебно био заслужан за формирање музичке школе 1952 године.

- Густав Барили први директор музичке школе(150-180 ученика годишње)

Биоскоп

После II светког рата библиотека и два мања биоскопа представљали су једини културни потенцијал града. У данашњем јагодинском биоскопу који слузи и као позоришна дворана има места за 500 гледалаца.

Смештајне капацитете туристима пружају Хотел "Јагодина" (располаже са 320 лежаја, три апартмана и једном резиденцијом), Хотел "Епос" (поседује 12 соба са по два кревета и отворени базен) и бројни ресторани са малим смештајним капацитетом.

КУЛТУРНО ИСТОРИЈСКИ СПОМЕНИЦИ

Поморавље је релативно богато споменицима средњевековне културе, јер је то била позорница вазних историјских збивања. У трећој четвртини XIII века, под ударцима Турака, економски, политички и културни центар помера се на север у области Западне и Велике Мораве. Удаљени од изворних области Рашке и Македонске школе, односно Српско-Византијске школе, моравски неимари стварају нове архитектонске комбинације у којима користе тековине својих претходника, али их у исто време освежавају новим елементима источњачког порекла. Тако настаје нова архитектонска школа под именом Моравска школа. У непосредној близини Јагодине налазе се значајни споменици ове школе-манастири Раваница, Манасија, Каленић, Јошаница и у рушевинама Сисевац. Остали мање познати манастири су Томић, Јаковић и Ивковачки . У Јагодини се налази и конак хајдук Вељка Петровића са почетка 19 века.

Манастир Јошаница

Манастир Јошаница налази се на 10 км западно од Јагодине испод села Прњавора., са леве стане Јошаничке реке, на лепом и равном месту између брда Чукаре и Равног гаја у подножју Црног Врха. Некада је овај предео био под шумом али сада је то веома питом и леп крај.

Храм манастира Јошаница посвећен је св. оцу Николају, а народни сабор се окупљао о Цветима, Великој Госпојини и "Младом св. Николи".

О имену манастира Јошаница, ако се изузме народно предање нема шта да се каже. Наше старе цркве и манастири обично носе имена по рекама и брдима. Поред овог манастира тече река Јошаница која му је и дала име.

Народно предање каже да је у пећини испод брда Шареника (пећина и данас постоји), живео у старо време неки испосник по имену Јоша, по коме је не само манастир него и река носе име. Испосник Јоша се ту први доселио, а одакле, о томе предање не говори ништа.

Не зна се тачно када је Јошаница подигнута. По традицији Јошаница припада времену кнеза Лазара. По народном предању : кнез Лазар је подигао Јошаницу да би се у њој венчао са кнегињом Милицом, по другом да би се у њој испитао, а венчао се у Раваници..

Данашњи храм је после већег оштећења обновљен 1786. године са извесним каснијим дограђивањима. То је истовремено и први писани податак о манастиру Јошаница.

У време рата Аустрије и Русије против Турске у манастиру Јошаница било је седиште Коче Андјелковића (Коча капетан) из Пањевца, вође устаника у тзв. Кочиној Крајини - устанку против Турске. Аустрији је било у интересу да некако спречи снабдевање Београда намирницама, па је свесрдно помогла овај устанак и изабрала је за седисте манастир Јошаницу, одакле је Коча Андјелковић са својим устаницима успешно чувао пролаз у Багрдански теснац- кроз који је ишао пут за Београд (царски друм).

После пораза устаника, Турци су у знак одмазде попалили манастир. После овог рата 1791.год. Свиставским миром Срби добијају амнестију за учешће у рату, а 1793.год. и ферман да могу да обнављају порушене цркве и манастире.

И манастир Јошаница је обновљен, а јеромонах Студенички Милентије Тошић подиже и конак. Тако обновљен манастир је служио у време И Српког устанка. Нема директних података али је сигурно да је манастир одиграо важну улогу у време устанка, а посебно у току борби које се се водиле око Јагодине 1804.год. Када је касније пала Карађорђева Србија, при повлачењу, Карађорђе је лежао од врућице неколико дана у манастиру Јошаница, а соба у којој је лежао и данас се назива "Карађорђева соба". После пада србије манастир је спаљен.

Јошаница је у центру збивања и у Хаџи-Продановој буни (јесен 1814.године), која је захватила и јагодинску нахију. У Јошаницу долази монах Ђенадије из Трнаве "да у јагодинској нахији почетак буне објави" где су га Турци и ухватили "па сњим у синџир те кроз Јагодину куд и остале у Београд"

Ни други устанак није мимоишао Јошанцу. Ту је кнез Милош 31.јула 1815. Године позвао нишког владику Милентија на договор, а 8. Августа шаље игумана ман. Јошанице Милентија истом владики са писмом и извесном поруком. У манастиру су се на први договор о миру састали изасланици кнеза Милоша и изасланици Марашли-Али-паше. Са турске стране били су ту Хаџи Јордан Кајсарлија-старешина Марашлијин, нишки владика Милентије и два три аглара (господина) Турчина. Са српске стране били су господар Јефрем Обреновић , Димитрије-тумач кнеза Милоша, кнез Милоје Теодоровић из села Црнца и калуђер Неофит из мнастира Никоља у Овчару.. Састанак је свакако одржан 10. или 11. Августа 1815, јер је 12. Августа Вујица у Јошаници саставио "Истаније" (жалбу) која је послана у Цариград, а у којој се набрајају насиља турска од 1813 - 1815. године. За све ово, ако и за ранији удео у ослобађању земље Милош се одужио Јошаници тиме сто јој је 1832. године поклонио три звона "'за чест и спомен" договора који је ту године 1815. учињен са Марашлијом. О овоме у манастирској архиви постоји податак.

У наредном периоду манастир је мало по мало обнављан. Године 1855 обновљен је и конак о чему постоји и запис: "У име Оца, Сина и светог Духа. Амин. Ово здање обнови се при владању благоверног краља Милана трудом и настојањем игумана Арсенија и братства јеромонаха Теодосија и монаха Вићентија, 1885. љета."

Постоји податак да је манастир преправљен и препокривен лимом и 1902.године.

Године 1909. постављен је нови свети Престо од црвеног мермера са натписом: "Овај свети престо постави се при благоверном Њ. В. краљу Петру И и Њ. Високопреосвештенству митрополиту Господину Димитрију и настојатељу манастира игуману Гаврилу 1909."

Године 1923. набављена су нова звона за Јошаницу, јер су звона која је Милош поклонио, однета за време И светског рата. Манастир је увек када је требало помагао народу. У време српско-турског рата 1876-77 уступа своје зграде за болнице. 1914 године прихвата велики број избеглог народа из Мачве. По одобрењу црквених власти управа манастира поклонила је градју за школе у Деоници, Лозовику и Белици (1912), а 1914. давала је огрев за резервне болнице у Јагодини у којима је било 4.000 рањених ратника.

Остале знаменитости манастира Јошаница .

Са јужне стране храма налази се гробница фамилије кнеза Милоја Теодоровића, "војводе левачког за време Карађорђа" . Милоје је био родом из села Црнча недалеко од манастира. У време првог српског устанка одликовао се храброшћу, па је постао водја устанка у Левчу и Темнићу. Власт му се простирала од Мораве више Јагодине па све до Трстеника. За време генерала Михаљевића у Кочиној крајини Милоје је био каплар фрајкорски. Као такав војевао је и против Наполеона. Када је Милош 1815. године закључио мир са Марашли Али-пашом Милоје је одређен за српког изасланика, са калуђером Неофитом из манастира Никољ у Овчару, на преговорима у Цариграду, где је водио преговоре са Портом.

Према причању очевидаца Милоје је био висок, плећат човек и глават. Имао је веђе и велике бркове црномањасте боје. Био је крупна гласа и имао је повећи трбух. Кажу да је био тезак 100 ока. Носио је ћурак и чакшире вежене и добре коње је увек јашио. Био је побратим Хајдук Вељка који му је често долазио у госте. После вишедневних гозби у Црнчу, силазили би ноћу у Јагодину и сву ноћ вијали Турке по махалама, а у зору се враћали и настављали да пију вино. И данас се чувају његова сабља и аса извезен златом-добио их је од султана 1815. (јединствени примерак те врсте у Европи). Умро је 1832 године. На надгробној плочи изрезана је његова слика са сабљом у руци.

Према времену градње , храм манастира треба да припада Моравској школи. Најближи узор који је градитељ имао био је ман. Каленић - типичан представник ове школе. Упрошћавањем Моравског стила настала је Јошаница. У манастирској цркви Св. Николе, са кубетом и припратом која, такође, има кубе очуван је живопис са натписима бугарске и македонске редакције, што говори да су сликари могли бити из тих крајева. У кубету испод Пантократора и стојећих пророка налази се венац од гранчица са попрсијима пророка. Еванђелисте у пандантифима инспирису персонификације Божанске премудрости. У горњим зонама поткуполног простора су Велики празници и Страдања Христова, а у доњој зони су стојећи светитељи. Калоту кубета припрате заузима Богородица са Богодететом - Христом у медаљону. Испод ње су пророци са својим текстовима у рукама, апостоли и светитељи и у пандантифима црквени песници. На зидовима припрате илустрован је живот неког светитеља пустињака. Медју стојећим светитељима су и чланови неке властелинске, свакако ктиторске породице. Овај живопис настао је негде око 1400. године.

Манастир Раваница

Манастир Раваница сазидан је 1381.године као задужбина Кнеза Лазара и Кнегиње Милице, а налази се 21 км источно од Јагодине у живописној клисури истоимене реке. У средњем веку манастир је познат под именом Равно.

Манастир чине тврђава, конак и сама црква. Тврђава је подигнута вероватно нешто раније од цркве, јос за живота Кнеза Лазара, што се може видети и прочитати на рестауираној и високо издигнутој северној кули.

По запису из XVII века сазнаје се да је имала седам кула од којих је већина рестауирана.

Манастирски конак подигнут у XVIII веку спада у ретко сачуване грађевине тог времена. То је велика једноспратна зграда смештена одмах до цркве и својом архитектуром подсећа на здања манастира у Војводини.

После шестовековног сељења овде су коначно донете и положене мошти Кнеза Лазара.

Манастир Каленић

Манастир Каленић, као трећи најзнашајнији представник, посвећен је Ваведењу, и сазидан између 1407. и 1413.године. Сазидао га је као своју задужбину виши достојанственик на двору Деспота Стефана Лазаревића Богдан, са женом Милицом и братом Петром.

И ако припада Моравској архитектонској школи, Каленић је грађен по сасвим новом приступу свог градитеља. Из тог разлога Каленић представља најразвијенији и најоригиналнији лик црквене грађевине у српској архитектури оног доба. Неимар је желео да створи леп утисак спољним изгледом цркве, тако да су сви делови зграде хармонично склопљени, подређени централном кубету као доминантном. Фасада је изведена наизменичним слојевима камена пешчара и три реда опеке са четри реда фуга-слојева белог малтера.

У оквиру Моравске школе фреско сликарства, фреске манастира Каленић представљају јединствено достигнуће јер су изванредно цртане и пријатно декорисане.

Археолошка налазишта

На земљишту које данас обухвата општина Јагодина, као и њеној близини и околини, још у праисторијско доба струјао је живот о чему сведоче многи фосилизирани налази који се чувају у Завичајном музеју.

Пошто је већи део водене масе Панонског мора истекао Моравско-Вардарском долином или Дунавом, средње-Поморавски басен није и даље остао под пространом воденом површином Панонског језера, а у даљим фазама исушивања постао је независна водена целина, односно подручје прекривено са више самосталних баруштина. Током ових збивања упоредо се јавља и разнолики биљни и животињски свет, са данас потпуно изумрлим примерцима у чијој реконструкцији служе случајно нађени фосилни остаци, али још увек неизучени и релативне научне вредности.

Према картографском прегледу налаза фосила, најизразитију тачку представља подножје Ђурђевог брда окренуто према граду. Најзначајније познате налазе представљају фосилни остаци вилице тзв. динотериума-гигантисимуса, нађени под Ђурђевим брдом и чија се старост цени на око 1,5 милиона година, као и скелетни делови мамута нађени током ископа земље, стари око 100000 година, док се старост неких других одмиче и на пет милиона година. Међутим, и ако потиче из геолошких слојева, тешко је за било који рећи да овде лежи од првих дана, јер је могуће да је нанесен са ерозивним материјалима, будући да се ради о деловима.

По свему судећи, најсигурнији аргумент у погледу фиксирања најниже просторне границе човековог кретања према котлини чине налази из старијег каменог доба (палеолита), на двадесет километара југо-западно од Јагодине. Реч је о предметима материјалне културе носилаца који се могу сматрати савременицима тзв. Крапинског човека, са старошћу од око 100.000 година, чија насеобина на овом месту индицира да је водена површина досезала довде.

На основу бројних других показатеља, које пружају насеља млађег каменог доба, до интензивног насељавања котлинског дела долази тек пре око 8.000 година, што међутим није зависило само од услова тла, већ и од њиховог миграционог правца.

Положај праисторијских насеља условљавала су обично три фактора-да су изложена сунцу, заклоњена од ветрова и близу воде. Ово тло је обилато испуњавало све те услове, па се живот на њему рано јавља и траје у континуитету све до данас. Међутим, како прва два фактора имају исту вредност на целој површини, појединачни положај је махом зависио од воде коју је обезбеђивала Белица, а понегде и јачи извори.

Насеља млађег каменог доба се јављају на прелазу између алувијалних и делувијалних творевина, па их срећемо северније и јужније од Јагодине, вероватно отуда што је лучни венац западне косе чинило неплодно земљиште, док је дно равни често плавила Белица правећи га мочварним.

Прва насеља бронзаног доба су градинског типа сместена на вишим и неприступачним теренима. Тек пред крај овог периода живи се и на равним теренима када су заснована насеља у подножју Ђурђевог брда и код тзв. Матичне циглане.

Сличан механизам прати и гвоздено доба, па се нешто раније насеље јавља на Ђурђевом брду код Мајура, у подножју према реци Белици и на левој обали Лугомира. На тај период односи се и први запис о Поморављу који потиче од грчког историчара Херодота (484-425.г.пре нове ере), који зна за Јужну и Велику Мораву али их сматра једном и назива их Бронгос.

Пре Римљана Поморавље су насељавали Илири (западни део) и Трачани (источни део). Касније долазе Келти који насељавају средишњи део котлине, непосредно око Мораве.

Римљани су током своје управе од И до ИВ века оставили нешто богатије трагове разасуте на више места. Најзначајнију урбану целину чинио је њихов пут познат као ВИА МИЛИТАРИС са вазним успутним станицама: Сингидунум (Београд), Хореум Марги (Ћуприја), Наисус (Ниш) и даље према југу и истоку. Не мање значајну урбану целину чинио је и њихов пут који се пружао по линији Велика Морава-подножје Ђурђевог брда-Левач са мањим утврђењем (кастелом) у коме је боравила војничка посада и цивилно насеље, у појасу према реци у коме су живеле породице, занатлије и друго становништво. Као потврда овој тежи су и три уметнички израђене главе од теракоте, нађене у Јагодини 1960. године. Иначе, археолози су у средњевековној жупи Белици регистровали тридесетак археолошких извора који недвосмислено указују на постојање насеља у овом крају.

Током сеобе народа од III до VIII века Поморавље пустоше, пале и пљачкају варварска племена, нарочито Хуни, Готи, Авари и Словени. Домородачко становниство се повлачи према планинском залеђу, остављајући за дуго Моравску котлину без трагова живота, док се над њом формално успоставља управа Византије, Угара или Бугара.

Од откривених археолошких вредности у општини Јагодина и њеној околини, туристима се могу презентовати у Завичајном музеју у Јагодини. У овом музеју постоји стална поставка експоната која сведочи о вековном току живота и рада на овим просторима. Поред сталне поставке, организују се тематске изложбе, а самостално или у сарадњи са другим установама припремају се и штампају вредне публикације.